„Molim vas jednu kartu za Budimpeštu.“

„U jednom pravcu?“ upitala me je službenica avionske kompanije s druge stane šaltera.

„Da“, rekla sam odlučno jer zaista nisam znala kada ću se vratiti. Trebalo mi je vremena da o svemu razmislim posle svega što se desilo.

Otišla sam bez pozdrava, takoreći preko noći, samo što je ta noć trajala nekoliko godina. Okrenula sam broj i rekla: „Gotovo je!“ I to je bilo sve. Bez objašnjenja, samo tako. I spustila sam slušalicu. Nije bilo slučajno, bilo je dosta namerno. Jednostavno je bilo dosta svega. Plakanja, suza, nervoze, strepnje, tolerancije, razumevanja i uzaludnog upinjanja da sve uspe. Svega je bilo previše. I tako danima, mesecima i godinama. Cela ta priča je čekala samo da se na nju stavi tačka.

To sam i uradila.